Danas smo, kao i obično, primili dosta poziva, imejlova, zahteva za cenom i raznoraznim ponudama. Ovde bih se odmah zaustavio i prešao sa vama na "ti". Znam da se to ne preporučuje, jer ljudi odmah sude ličnim stavovima, ali ovaj put ne marim. Ovu priču pričam, ne ispred cele firme, nego u svoje lično ime, jer samo tako mogu da je ispričam.
Da razjasnimo, kada se neki posao radi godinama (prodaja prozora u mom slučaju), većina ljudi postavlja ista pitanja i ima iste nedoumice u vezi proizvoda, a ja imam iste odgovore. I to tako traje već godinama.
Klijenti me zovu, pitaju ista pitanja, traže ponudu i ja znam da sam im samo jedan u moru poziva koje obavljaju tog dana, tražeći ko to može da im napravi najbolje prozore, a da su najjeftiniji. I to je sasvim u redu. Zato većina razgovora po pravilu započinje u hladnom tonu i ide ustaljenim tokom. Tačnije toliko ustaljenim, da sam tada na "autopilotu" i dok nabrajam karakteristike, često radim nešto drugo.
Ali uvek na drugoj strani veze nekako mogu da osetim "čoveka". Posle toliko godina već mogu da osetim da li je osoba komplikovana, nervozna, da li razume išta od toga što joj pričam ili se samo pravi da razume, jesam li joj tog dana samo još jedan u nizu kog zove i koji će da joj "prosipa" priču kako bi joj uvalio svoj proizvod itd...
I na kraju u svemu ovome čovek valjda treba da ima saosećanja, jer sam i sam takav kada me nesto interesuje, a oko čega se ne razumem.
Ali danas sam imao jedno nesvakidašnje pitanje. Naime, zove me jedna baka iz Beograda i raspituje se za prozore. Opština Stari grad daje neke subvencije za zamenu stare stolarije, a ona bi to da iskoristi i zameni prozore za svoj stan od 40 kvadrata. Objašnjava kako je starija, ima 78 godina i ne razume se najbolje u stolariju, a ja po onom automatizmu pojačavam svoj glas, usporavam govor i krećem sa objašnjavanjem. U nekom trenutku me iznenađeno prekida i kaže da ona u stvari hoće pvc, jer je čula da je to najjeftinija varijanta. A uz to je mislila da sve firme kod nas sada rade pvc i izgovara: "Kud baš vas da potrefim. Pa ja obožavam drvo i sada ste me baš žacnuli. Odrasla sam na Homolju u onoj prirodi i svežini, a sada živim u ovom kavezu. A jelte, jesu ti drveni dosta skuplji? Odgovaram: "Nešto su skuplji, ali..." Ne sačekavši da joj do kraja odgovorim, kaže: " Ma znala sam da su skuplji. Znate, moja penzija je mala, i ja nemam porodicu. Nemam nikoga. Imam dosta mačaka i brinem o njima, a stara sam.
Jelte da vas pitam, da li se meni isplati da sada ulažem u prozore, kada ću svejedno uskoro umreti?”
Tu pravi pauzu i čeka moj odgovor.
E sad...to je sada onaj trenutak koje te izbaci iz onog autopilota. Shvataš da ta žena stvarno nema nikoga. Shvataš da ona za neki svoj životni savet pita osobu koju prvi put čuje preko telefona. Grlo ti se stegne, a srce i dah zastanu na trenutak. Osećaš da moraš biti odgovoran i osećaš da sada stvarno moraš da staviš na stranu nameru da prodaš i treba da kažeš najdobronamreniji i najpametnije savet koji možeš.
Par sekundi tišine...
Ljiljana imam za vas dva odgovora. Prvi je da bi baš zato trebali da uzmete sebi ono što istinski volite i u čemu uzivate! A drugo, nemojte da menjate nikakve prozore! Nemojte da stavljate ni drvo, niti bilo sta drugo. Dajte svoje mačke u hotel za mačke, a od para za prozore uplatite sebi jedno lepo putovanje. Idite, putujte. Ima toliko lepih banja po Srbiji. Otiđite na to vaše Homolje. Družite se!
Sada opet tišina. Prošlo je sigurno jedno 5 sekundi. Vičem: "Ljiljana, jeste li tu...?" ona odgovara: "A šta ću sa mojim macama? A šta će mace kada vas ne bude?-Odgovaram. Opet ona ista pauza...
"Znate šta, ja ću dobro da razmislim o ovom vašem predlogu". Ali Ljiljana, da mi javite šta ste odlučili i hoću da primim poziv sa Homolja!". Nasmejala se. Tu smo i završili razgovor.
Umemorisao sam njen broj i nadam se da će me Ljiljana nazvati sa Homolja! ❤️❤️❤️
