Kada se za jedno zemljište kaže da je komunalno rešeno u prvom redu se misli na puteve, zatim na elektrifikaciju, onda na vodovod i konačno, na kanalizaciju i mogućnost uključenja u centralno grejanje.
Za poboljšanje puteva vlasnik zemljišta neposredno skoro ništa ne može da učini, a o elektrifikaciji biće reči drugom prilikom. Zato ćemo sada samo dati podatke o vodovodu i kanalizaciji, i to one najbitnije.
Pošto smo završili zidove i krov stambene zgrade ili vikend–kućice, preostaje da realizujemo vodovod i kanalizaciju, što može da nam zadaje dosta briga. Relativno lako i jeftino možemo rešiti dovod vode ako na ulici postoji vodovodna mreža. Međutim, kompletnu instalaciju vodovoda na svom zemljištu i u kući moramo rešiti sami.
Šta treba znati o vodomeru i vodovodnoj mreži?
Opšti propis nalaže da se šaht za vodomer izradi na 0,5 m udaljenosti od granične ivice zemljišta. Ovaj šaht treba da je najniža tačka kućnog vodovoda jer se prilikom popravki u njega spušta i u njemu sakuplja voda. Dimenzije šahta su: širina 80 x 100 cm, a dubina 130 cm (sl. 1). Poklopac šahta ne sme da se klima niti da propušta vodu, a po mogućnosti, treba obezbediti i njegovu toplotnu izolaciju. Za pristup vodomeru moraju se ugraditl stepenice, a ispred i iza vodomera propusne slavine. Gotove slavine neophodno je »premostiti« zalemljenom bakarnom žicom, jer se obično vodovodna mreža koristi za uzemljenje električnih aparata, a ono će biti besprekorno samo onda ako isključimo mogućnost oksidacije.
SLIKA 1
Vodovodnu cev u slobodnom prostoru treba postaviti najmanje 1,20 m ispod zemlje, što znači ispod granice smrzavanja, a spolja, na zidu, na svaka 2m pričvrstiti je obujmicama. Rastojanje između cevi tople i cevi hladne vode mora biti najmanje 16 cm. Cev tople vode dolazi sa gornje strane, a pri vodoravnoj montaži sa spoljne strane (slika 2).
Za potrebe vodovoda danas se najviše koriste čelične cevi, a za račvanje i promenu pravaca fazonski delovi (fitinizi) od livenog gvožđa u oblicima T, V, Y, L i U (slika 2).
SLIKA 2
Cevi treba testerom iskrojiti na željenu dužinu i pomoću navojnice (navojne klapne) narezati na njihove krajeve navoj koji se kontroliše pomoću fazonskih delova. Zatim ih zaptiti pramenom kudelje (strikom) natopljenim lojem, spojiti ih, a mesto spajanja očistiti od viška kudelje, namazati minijumom i omotati vrpcom od filca.
Potrebna količina vode, prečnici cevi
Kod porodičnih zgrada i vikend-kućica obično је dovoljno da se voda od vodomera odvodi pomoću cevi od jednog cola. Poprečni presek ostalih delova mreže određuje se na osnovu potrebe vode u ispusnim cevima.
SLIKA 3
Dnevna potreba vode po glavi je: za piće 3-5, za kuvanje 4-5, zа umivanje 8-12, zа pranje 10-15, zа tuširanje 40-50, zа kupanje 150-250, za ispiranje WC-a 8-10 litara (sl. 3). Za polivanje je potrebno 2 litra po kvadratnom metru. Za zidnu slavinu računa se isticanje 7 litara vode u minutu i prečnik cevi od 3/8”, a zа umivaonik 12 litara i cev od 1/2”, za kadu 20 litara i cev od 1/2”, za polivanje u bašti 50 litara i cev od 3/4”. Ako je broj ispusnih cevi 1-2, onda prečnik cevi od vodomera treba da je 1/2”, ako je broj ispusnih cevi 3-6, prečnik cevi treba da je 3/4”, a ako je 7-25, onda je potrebna cev od 1” (sl. 4).
SLIKA 4
Preporučljivo je da se u mreži na više mesta postave ispusne slavine da bi se za slučaj potrebe mogle isprazniti pojedine vertikale ili cela kućna vodovodna mreža (sl. 5). Kod popravke čeličnih cevi oštećeni deo treba zameniti. Prvo se isprazni oštećeni deo, zatim se izradi i zamenjuje deo voda ili fazonski deo. Manja oštećenja možemo i na taj način popraviti ako pukotinu namažemo bitumenom i portlandcementom i na ovo postavimo filc, gumu ili plastiku i pritegnemo obujmicom. Ako se smrzne vod onda prvo krajeve treba zagrevati toplom vodom, jer ako bi prvo zagrevali srednji deo cevi, voda bi se pretvorila u paru pa bi, zbog krajeva začepljenih ledom, došlo do prskanja cevi.
SLIKA 5
Priključak zu javnu kanalizaciju
Potpuni komfor dobija se tek odvođenjem otpadnih voda. odnosno kanalizacijom. Ovo je relativno lak zadatak ako se zgrada napravi na prostoru gde je već kanalizacija izgrađena. Treba znati da se javne kanalizacione cevi obično postavljaju na sredini kolovoza. Deo od javne kanalizacione cevi do ograde zgrade zove se kućni priključak i ovaj deo vlasnik treba sam da izradi. Od ograde, odn. granične ivice zemljišta, počinje kućna kanalizacija. Kućna kanalizacija i kućni priključak treba da imaju pad od 1-2 stepena prema javnoj kanalizaciji i to tako da spoj kućnog priključka i sabirne cevi javne kanalizacije budu na 1/3 visine sabirne cevi (sl. 6).
SLIKA 6
Cevi kućne kanalizacije moraju imati unutrašnji prečnik minimalno 30 cm. Za ove svrhe se koriste većinom azbestno-cementne cevr, koje se lako mogu seći testerom i zbog proširenog oblika krajeva, lako spajati. Naglavci na krajevima zaptivaju se kudeljom i posle spajanja dvaput se namažu bitumenom i pokriju bitumenskim cementom. Azbestno-cementne cevi (eternit) za priključke, slično vodovodnim čeličnim cevima, izrađuju se sa fazonskim elementima, račvama, priključnim i drugim elementima. Dužina сеvi kreće se od 0,5-4 m, unutrašnji prečnik od 0,05–0,5 m, a debljina zida proporcionalno prečniku je od 6-13 mm. Priključna cev, koja vodi do glavne sabirne cevi postavlja se na dubinu od l,2-1,5 m da bi se izbegla opasnost od smrzavanja. Povoljno je ako se azbestno-cementna cev ne роstavlja direktno u zemlju, nego u kanal od cigle, U oblika u koji se pre stavljanja cevi nasipa suvi pesak.
Sistem kanalizacije treba dimenzionisati u zavisnosti od očekivane količine otpadnih voda. Obične zidne slavine ispuštaju 1/3 litra otpadnih voda u sekundi, sudoperi 2/3 litra, umivaonici 1/6 litra, normalne kade 2/3 litra, a WC 1-2 litra. Odgovarajući, unutrašnji prečnici odvodnih cevi su prema redosledu nabrajanja 50, 50, 40, 50 i 100 mm (vidi sl. 4 desna strana). Delovi kanalizacione mreže od ispusta do osnovne kanalizacione сеvi predstavljaju tzv. horizontalnu mrežu, a vertikalni delovi - vertikalne vodove. Horizontalnu mrežu takođe treba izgraditi sa blagim padom do vertikalnog voda.
Pojedini vertikalni vodovi produženi su do tavanskog prostora sa ventilacionim cevima. Ventilacione cevi pored ventilacije obezbeđuju i potrebnu količinu vazduha u mreži i sprečavaju stvaranje vakuuma i vodenih čepova koji onemogućavaju isticanje.
Ispod svakog umivaonika treba ugraditi vodeni zatvarač (sifon) za otklanjanje neugodnih mirisa. Sifoni se izrađuju od olova, livenog gvožđa, eternita i od plastike (sl. 7).
SLIKA 7
Cevi horizontalnih i vertikalnih vodova su od azbestnog cementa (eternita), olova, livenog gvožđa ili plastike. Plastična cev se može primeniti samo tamo gde nema tople vode, jer se plastika pod uticajem topIote deformiše. Plastične cevi se spajaju zavarivanjem ili lepljenjem. Prednost plastičnih cevi je u tome što se posle zagrevanja dobro mogu savijati.
Dvostruki i trostruki prečistači
Na prostoru gde još nije rešena javna kanalizacija mnogo je komplikovanije rešiti odvod otpadnih voda porodičnih zgrada i vikend-kućica. Najbolje je da se tzv. »čiste« otpadne vode (voda iz umivaonika i kade) i voda iz WC–a i sudopera dovede u posebne taložnike, odn. prečistače. Taložnik čistih otpadnih voda može da se sastoji od dva bunara koji su postavljeni jedan do drugoga, a sagrađeni od bunarskih prstenova. U prvi uvodimo otpadnu vodu relativno visoko, a na drugoj strani za 10 cm niže, postavimo ispusnu cev preko koje uvodimo otpadnu vodu u drugi bunar. Na drugom bunaru slično prvom, za 10 cm niže postavimo ispusnu cev preko koje odvodimo sada već prečišćenu vodu u bašti postavljene i bušene drenažne cevi. (slika 8). Čvrsti sastojci otpadne vode talože se u bunarima, koji ako se napune, mogu da se isprazne pošto im se skine poklopac. Taložnici treba da su postavljeni najmanje 20 m od bunara za pitku vodu i to u suprotnom smeru od smera strujanja podzemnih voda (sl. 9, gornji deo). Otpadne vode iz kuhinje mogu se taložiti najmanje sa tri taložnika.
SLIKA 8
Na prostoru bez javne kanalizacije najbolje je da se napravi poseban WC. Njega ćemo relativno lako izgraditi od standardnih elemenata - prstena za bunare i od standardnih poklopaca.
Ispod najnižeg prstena treba postaviti sloj gline debljine 15 cm, koji ne propušta vodu. Unutrašnjost prstenova se malteriše hidroizolacionim malterom, a iz prostora ispod sedišta sprovodi ventilaciona cev na krov. Čišćenje WC-a može se vršiti spolja preko poklopca. WC treba i spolja i iznutra okrečiti i povremeno poprskati dezinfekcionim sredstvom koje sadrži DDT (sl. 9, donji deo).
SLIKA 9
Pre izgradnje kućnog vodovoda i kućne kanalizacije potrebno je nabaviti od nadležnog organa odgovarajuću građevinsku dozvolu. Tom prilikom se mogu dobiti informacije i o lokalnim propisima u vezi sa postavljanjem i izgradnjom bunara, taložnika i sl.
