Za veća opterećenja i raspone proračunom se dobijaju preseci greda koje se u potrebnim dužinama teško mogu nabavljati. U takvim slučajevima mora da se pređe na složene konstrukcije. Konstrukcije opisane pod 1 i 2 predstavljaju u potpunosti zanatske rukotvorine. Pri tome je upotreba savremenih spojnih sredstava sasvim umesna.
1. Greda spojena moždanicima
Po dve grede, a pri izradi mostova katkad i po tri grede, stavljaju se jedna na drugu a zatim uzajamno vezuju moždanicima i zavrtnjima. Od efikasnosti moždanika, stepena vlažnosti građe i od kvaliteta izrade zavisi do ko koje će mere takav poprečan presek postići nosivost jednog odgovarajućeg punog poprečnog preseka. To nikada neće biti slučaj u potpunosti. Prema DIN standardu, otporni moment za dve grede iznosi W=0,85 bh2/6, a za tri grede iznosi W=0,7 bh2/6. Za mostove su ovi koeficijenti umanjeni na 0,8, odnosno 0,6. Pri proračunu ugiba uzimati da moment inercije za dve grede iznosi I=0,6 bh3/12, a za tri grede I=0,3 bh3/12. Zavrtnje, u slučaju skupljanja drveta, bi trebalo u odgovarajućoj meri pritezati.
Za pravougaone tesarske moždanike koji se uvek izrađuju od hrastovog drveta, najpogodnija dubina urezivanja iznosi 1/8 do 1/10 visine pojedinačnih greda; vlakna moždanika i vlakna greda se moraju pružati istim pravcem.
Da bi se povijanje naniže sprečilo, gredi sa moždanicima se pre definitivnog sastavljanja daje prema sredini raspona nadvišenje ili strela. Grede se međusobno spajaju zavrtnjima, a urezivanje ležišta za moždanike obavlja se u jednoj radnoj fazi lančanom mašinom za urezivanje žlebova. Na sl. 1 prikazana je greda sa moždanicima upotrebljena za podvlaku u međuspratnoj konstrukciji. Grede sa moždanicima izrađuju se do 15 m raspona.
Grede sa moždanicima bi trebalo upotrebljavati samo izuzetno, pošto svi tipovi, pored srazmerno male nosivosti, zahtevaju veliki rad i veliki utrošak materijala. Važno je da deformacije izazvane opterećenjem budu što je moguće manje.
2. Vešaljka, podupiralo, poduprta vešaljka
U slučaju da je normalna poprečan presek grede nedovoljan, a u njenoj ravni sa donje ili gornje strane ima dovoljno prostora (npr. na krovnim stolicama, mostovima, skelama i sl.), postoji mogućnost da se postavi vešaljka, odn. podupiralo ili kombinacija vešaljke i podupirala. S obzirom na broj tačaka u kojima se vrši vešanje ili podupiranje, postoje proste i dvojne vešaljke, odn. prosta i dvojna podupirala. Pri proračunu proste vešaljke (sl. 2), smatra se da je preko u polovini raspona postavljenog stupca ili vertikale i oba kosnika prenosi na ležišta po polovina opterećenja koje kao ravnomerno raspodeljeno deluje na horizontalnu zategu. Na sl. 3 prikazana je veza između vertikale i zatege. Na sl. 4 prikazana je dvojna vešaljka koja predstavlja noseću krovnu konstrukciju (leva polovina: krov sa raspinjačama, desna polovina: krov sa rožnjačama).
Horizontalan štap između dveju vertikala se naziva raspinjača. Na sl. 5 prikazan je čvor u kome se sutiču kosnik, stubac i raspinjača; u slučaju velikih opterećenja stavlja se čvorni lim. Na podupiralu se noseća konstrukcija nalazi ispod grede koja se podupire u jednoj tački (sl. 6) ili dvema tačkama (sl. 7). U ovom slučaju horizontalnu komponentu (potisak) mora da primi oslonac. Radi pojačanja zatege, raspinjača na slici 7 spaja se sa njom moždanicima i zavrtnjima. Na slici 8 prikazana je poduprta vešaljka koja predstavlja kombinaciju između vešaljke i podupirala. Da bi se kosnici mogli izvesti bez nastavljanja, zatega mora biti dvostruka.
3. Puni vezači
Gredni vezači. Pune grede, obrazovane po ugledu na I-preseke čeličnih konstrukcija, javljaju se u obliku greda spojenih moždanicima, lepljenih ili lakovanih ekserima. Gornja granica raspona iznosi 15 m. U pogledu konstruktivne visine, slično čeličnim konstrukcijama, potrebno bi bilo da ista iznosi 1/8 do 1/12 raspona. Najjednostavniji oblik rebra predstavlja vertikalno postavljena talpa, spojena moždanicima i zavrtnjima sa pojasima (sl. 9). Vertikale za ukrućenje koje se izrađuju od strugane građe i postavljaju između pojaseva bi trebalo za ove nosače izbegavati jer pri skupljanju drveta sprečavaju smanjenje visine, te mogu dovesti do otkidanja rebra.
Na sl. 10 prikazana je prosta greda raspona 14,04 m. Sastavci na rebru pokriveni su slepljenim komadima šperploča. Rebra su osigurana ukrućenjima od strugane grede protiv izbočenja. Potreban pritisak pri lepljenju elemenata obezbeđen je zavrtnjima koji su po očvršćenju lepka i dalje ostavljeni u konstrukciji radi sigurnosti. Rebro se sastoji od dva sloja dasaka, debljine 24-40 mm, koje se ukrštaju i jedna za drugu prikivaju. Za izradu veze sa većinom elemenata upotrebljavaju se moždanici i zavrtnji, ili pak ekseri. U slučaju da su pojasevi sastavljeni iz više dasaka, njihovo pomeranje prema rebru povećava se ukoliko su daske od rebra udaljenije. Pritisnut pojas se mora ispitati na izvijanje. Na sl. 11 prikazan je jedan primer prema ruskim standardima.
Manju krutost pokazuju šuplji nosači (sl. 12). Gornji i donji pojas obrazuju po jedna strugana greda, kojima se lako može dati potrebno nadvišenje. Korisno je da se kod ležišta ugradi ukošen pritisnut element koji se zasekom odupire o donji i gornji pojas; njime se, iako ne mnogo, ipak povećava krutost grede.
Lučni vezači. Na sl. 13 prikazan je vezač za slagališni magacin soli u Holandiji. Raspon iznosi 54 m, rastojanje vezača 5,4 m. Prednaprezanje ostvareno savijanjem dasaka koje se lepe nema nikakvog osetnog uticaja na nosivost konstrukcije. Smanjivanje momenta inercije i otpornog momenta za lepljene preseke nije potrebno.
Na sl. 14 prikazan je lak trozglobni okvirni nosač izrađen lepljenjem. Rebro sačinjavaju talpe širine 18 cm do 20 cm, debljine 5 cm, koje su nakon sušenja međusobno i sa donjim i gornjim pojasom lepljene kaurit lepkom uz žut hladan očvrsni dodatak.
Zakovani lučni vezači, čije se rebro sastoji iz dva sloja pod pravim uglom ukrštenih dasaka, za koje se kao pojasevi prikiva više vertikalnih dasaka postavljenih prema obliku luka, veoma su ekonomični. Postoji mogućnost da se i za najveće raspone upotrebi relativno slaba i kratka građa.
4. Rešetkasti vezači
Savremene drvene rešetkaste konstrukcije većinom se po oblicima i sistemima saobražavaju čeličnim konstrukcijama iako isti nisu uvek racionalni i za drvene konstrukcije. Drvene konstrukcije projektuju se tako da se u sporednim priključcima javljaju što je mogućno manje sile. Sporedni naponi nemaju onog značaja koji imaju u čeličnim konstrukcijama. Štapovi u kojima vladaju manje isle često se ne moraju centrično priključivati, naročito ako se time postižu konstruktivna uprošćenja. Rešetkaste konstrukcije ekonomičnije su od punih nosača, ako postoji dovoljna konstruktivna visina. One, međutim, tesara i materijal stavljaju pred teže zadatke.
Donji pojas grednih vezača većinom je horizontalan, tj. pri krojenju dobija izvesno nadvišenje koje je tako odmereno da se pod punim opterećenjem ne povija naniže. Vrednost nadvišenja zavisi od spoljnih sredstava, vlažnosti građe i statičke visine vezača. Povoljnije je dati i nešto veće nadvišenje nego suviše malo. Gornji pojas pruža se većinom paralelno krovnom pokrivaču.
U slučaju suviše malog nagiba (ispod 6%) postoji opasnost da se pri maloj konstruktivnoj visini i popustljivim čvorovima stvore u blizini ležišta suprotni padovi sa svojim rđavim posledicama. Nagib statički efikasnog štapa gornjeg pojasa na ležištu ne bi trebalo da iznosi manje od 1:3.
Paralelni nosači. Poznat Howe-ov primenjuje se i danas (sl. 15). Dijagonale se postavljaju tako da pri punom opterećenju primaju pritisak, dok su vertikale zategnute. Vertikale su čelične šipke kružnog preseka sa obostranim navrtkama (sl. 15, desno). U slučaju da se nosač povije naniže usled skupljanja drveta ili netačne izrade, navrtke se naknadno mogu pritezati. Za manje raspone ili pri manjem opterećenju, vertikale se mogu izrađivati i u obliku klešta (sl. 15, levo). Konstruktivna visina preporučuje se, slično punim nosačima, da iznosi 1/8 do 1/12 raspona; pri većim rasponima i težem opterećenju uzima se i do 1/6.
Jednovodni krovni vezači. Na sl. 16 i 17 prikazani su sistemi jednovodnih vezača za male i srednje raspone i za mala opterećenja.
Trougaoni vezači. Trougaoni vezači (sl. 18 do 22) za manje i srednje raspone predstavljaju najekonomičnije i najrasprostranjenije vezače drvene konstrukcije. Najveće pojasne sile ne javljaju se na sredini raspona, već na osloncima. Pošto se u štapovima ispune, čak i pri nesimetričnom opterećenju, javlja samo zatezanje, odn. pritisak, bez naizmeničnih napona, to baš kod drvenih konstrukcija u velikoj meri uprošćava izradu čvorova. Na sl. 22 prikazan je vezač za gradsku halu u Holzmindenu. U slučaju većih raspona izvode se trougaoni vezači sa uzdignutim strehama (sl. 23).
Mansardni vezači. Mansardni vezači (sl. 24 do 26) za raspone od 15 m do 35 m pokazali su se kao veoma ekonomični. Za sistemne visine preporučuju se 1/8 do 1/6 raspona. Za pokrivanje dolaze u obzir: talasaste ploče od azbestnih vlakana, kao i krovne hartije. Za nagib blago nagnutog dela krova i ovde treba usvojiti najmanje 6%. Na sl. 26 prikazana je sistemna linija vezača za radnička postrojenja München-Ost, uz nekoliko značajnijih čvorova – sistema Kübler. Raspon iznosi 26,5 m, a rastojanje vezača 7 m.
Parabolični i lučni vezači. Za krovove velike sopstvene težine i malog nagiba, dakle malih površina izloženih vetru uz približno ravnomerno raspodeljeno opterećenje snegom, racionalno je da se oblik vezača prilagodi potpornoj liniji. Štapovi ispune paraboličnih vezača pri ravnomerno raspodeljenom opterećenju ne primaju nikakve sile. Njihov zadatak je da primaju slučajne neravnomersnoti u opterećenju i da sprečavaju izvijanje gornjeg pojasa u ravni vezača. Štapovi ispune se moraju vezati tako da mogu primati zatezanje i pritisak. Gornja ivica doteruje se u oblik luka testerisanjem (sl. 27). Na sl. 28 prikazana je sistemna linija i tri karakteristična čvora vezača.
Ako se u slučaju vrlo velikih raspona samo nosač krovnog pokrivača radi kao rešetkast nosač (sl. 29) onda se donji pojas lika, koji prima pritisak, mora pajantama osloniti na rožnjače. Zbog promenljivog nagiba za pokrivanje krova u obzir dolazi neterisan karton. Postoji mogućnost da se izvede i ravnomeran nagib krova, bilo izdignutim rogovima koji se oslanjaju iznad strehe i slemena, bilo nazidom od strehe, tj. postavljanjem dvovodnog krova što blažeg pada.
Dvozglobni i trozglobni vezači. Dvozglobni okviri predstavljeni su na sl. 30 i 31. Izrada krutih čvorova na uglovima stvara izvesne teškoće, koje se najlakše mogu savladati upotrebom čvornih ploča lepljenih veštačkom smolom. U štapovima ispune javljaju se naizmenični naponi, zbog čega su čvorovi nezgodni za konstruisanje. Na sl. 32 prikazan je dvozgloban rešetkast okvir za jedno sklonište čamaca (rastojanje vezača iznosi 5,6 m). Na sl. 33 predstavljen je trozglobni vezač. Pravi zglobovi većinom ne dolaze u obzir; dovoljna je samo i neka izvesna pokretljivost. Za velike i najveće raspone prvenstveno se upotrebljavaju trozglobni vezači, jer su za tu svrhu ekonomični i mogu se tehnički dobro obraditi.
Višebrodne hale. Na sl. 34, 35 i 36 prikazani su praktični tipovi višebrodnih hala. Na sl. 36 predstavljen je vezač svečane dvorane pevačkog društva u Beču. Za izradu veza upotrebljeni su prstenasti moždanici.
5. Tornjevi, skele, tribine
Drvo kao građevinski materijal dolazi u obzir za izradu tornjeva za osmatračnice i za izglede, crkvenih tornjeva, kao i tornjeva za industrijska postrojenja. Stabilnost stalnih objekata postiže se većinom uklještenjem stubova u temelje. Objekti namenjeni privremenim svrhama često se osiguravajuu vezivanjem čeličnim užadima razapetim najmanje u tri pravca. Osnova je većinom kvadratna ili pravougaona. Trougaone osnove mogu eventualno biti ekonomične. Trebalo bi obratiti naročitu pažnju da se u čvorovima tornjeva koji nemaju obloge ne sakupljaju voda ili nečistoća i da vazduh može oko svih delova da cirkuliše. Za traje objekte bi trebalo upotrebljavati isključivo impregniranu građu. Impregniranjem se u potpunosti postiže cilj samo ako se ono izvrši posle krojenja građe, ali pre montiranja. Preporučuje se da se za stubove i pored toga što je izrada veza teža, upotrebljava obla građa.
Osim toga, drvena građa korisno se upotrebljava za izradu skela i tribina. Na sl. 37 prikazana je jedna tribina u Lajpcigu. Za spoljna sredstva upotrebljeni su zupčasti prstenasti moždanici aligator. Ako tribine treba da posluže samo za privremene svrhe, one se nikad ne pokrivaju. No ipak se mora paziti da se projektovanje izvrši najbrižljivije i da se pre svega postave potrebna podužna i poprečna ukrućenja. Da bi se građa posle demontiranja mogla ponovo upotrebiti, čvorove bi trebalo konstruisati tako da oštećenja budu što manja.
6. Mostovi
Za izradu mostova drvo je, pored kamena, ranije igralo važnu ulogu. Što se tiče trajnosti objekta, odnosi su se značajno promenili. Usled stalnog povećanja osovinskih pritisaka i dinamičkih opterećenja, za drvene konstrukcije ovo građevinsko polje gotovo je potpuno izgubljeno. Drveni mostovi danas nisu u upotrebi, ali će se u daljem tekstu opisati kako su se konstruisali i koristili ranije.
Za mostove sme da se upotrebljava samo drvena građa kvalitetne klase II ili I; pri ugrađivanju građa mora u najmanju ruku biti polusuva, a trebalo bi da se tako ugradi kako bi se mogla dalje sušiti. Za ovu svrhu, impregniranje i zaštitni premazi, koji u datom slučaju moraju da se nanesu nakon obrade a pre montiranja, nisu sami po sebi dovoljni.
Veze ekserima dozvoljavaju se za mostove ako se može sprečiti da vlažnost prodire između drvenih elemenata spojenih ekserima ako se na taj način ekseri mogu zaštititi da usled rđanja ne propadnu. Lepljene veze dozvoljavaju se samo ako se upotrebi lepak od veštačkih smola, koji je prema vlazi potpuno otporan.
Za privremene mostove većinom su se primenjivali kombinovani konstruktivni sistemi, za čije su se glavne nosače upotrebljavali čelični I-profili, dok su se ostali delovi gornjeg i donjeg stroja sastojali od drvene građe. Na sl. 38 prikazan je poprečan presek kolovozne table privremenog mosta preko Vezera u Höxter-u. Mostovi mogu biti bez podužnih nosača, a ponekad i bez poprečnih, što zavisi od vrste mosta i od njegove namene. U takvom slučaju kolovoz se oslanja neposredno na glavne nosače. Mnogi od ovakvih mostova bili su izvedeni za pešački saobraćaj. Na sl. 39 prikazan je zaštitni most ispod jedne žičare.
