Zaštita prozora od vode i sunca

Najveći neprijatelj prozora i uopšte spoljne drvene stolarije nije voda, već sunce ...

... čak i PVC stolarija mora da vodi bitku sa suncem. Ako su PVC profili loši, stolarija može da žuti i vremenom se krivi (zbog toga se u PVC stolariju stavlja armatura), ali i postaje krhkija.

Sa duge strane, drvo koje je lepljeno iz više slojeva (lamelirani profili) nema problema sa krivljenjem, ali zato spoljni lak mora da bude veoma dobar i nanešen pravilno.

Čime se farba spoljna stolarija?

Lak za spoljnu upotrebu (na vodenoj bazi) se sastoji iz prvog sloja (temelja) koji u sebi sadrži izolant (zaštita od vode i sunca) i impregnant (štiti od insekata i gljivica), a koji pri nanošenju prodiru duboko i štite drvo. Druga dva/tri sloja su završni premazi koji u sebi sadrže najviše UV inhibitora, čiji je osnovni zadatak da štiti drvo od UV zraka. Lak na vodenoj bazi se pri lakiranju razređuje sa vodom, a prva nedoumica koja se svakodnevno javlja jeste ta da ovaj lak kiša spira sa drveta, jer ga voda razređuje. To nije istina. Lak na vodenoj bazi se pri lakiranju razređuje sa vodom, ali čim se osuši na površini drveta, postaje vodootporan i voda više ne može da prodre do drveta.

Ali oko čega se vodi rasprava u vezi sa drvenom stolarijom, kad joj voda ne može ništa?

Odgovor je u prvoj rečenici ovog teksta. Ništa nije otporno na sunce. Plastika postaje krhka i puca, guma takođe, boje blede (setite se suncobrana na plaži), platna pucaju, fasade blede ...

Kao sve ostalo i drvena stolarija mora adekvatno da bude zaštićena od sunca. Ali ova tehnologija je komplikovanija od ostalih, jer mora maksimalno da zaštiti drvo, a opet da mu omogući da diše i da se (kao i svaki materijal) širi leti, a skuplja zimi. Kada se drvo tretira lakovima, u završnim slojevima mora da ima UV inhibitore koji će voditi bitku protiv sunca. Ove inhibitore sunce vremenom troši i zato se završni slojevi moraju naneti u što debljem sloju, kako bi inhibitora bilo što više i kako bi spoljne površine što duže odolevale sunčevim zračenjima. Naravno, tu ima i razlike u proizvođačima. Od proizvođača zavisi i koja vrsta tehnologije se primenjuje. Kod nekih su impregnant i izolant nanosi u dva sloja zasebno, pa posebno boja i završni (kako kod kojih), ali filozofija i to od čega oni treba da pruže zaštitu je uvek isto. Raspravu oko toga koja tehnologija je bolja i dan danas nastavljaju tehnolozi. Mi se sada nećemo baviti tim.

Rekli smo da se UV zaštita najviše nalazi u završnom sloju (što manje u temelju). Lakireri znaju da je završni sloj boje kajsije, a boja kajsije je boja inhibitora. To su boje inhibitora koji štite temelj sa bojom da ne propadne. Kada se sloj osuši, on postaje potpuno proziran. Tehnologija koja se npr. koristi u firmi Savo Kusić podrazumeva premaze rađeni na bazi pigmenata neorganskog porekla, oni su mnogo otporniji na UV zračenje od onih pigmenata koji su organskog porekla i koji se koriste za bajcovanje unutrašnjeg nameštaja.

Da li mogu da se mešaju boje za drvo?

Kada bi npr. u lak koji je završni i za spolja, ubacili boju (bajc) koji je za untašnju upotrebu, to bi delovalo u nekom periodu dok se UV inhibitori ne istrose, tada bi suncevi zraci dejstvovali na taj pigment organskog porekla i rastvorili bi boju. Dvostruke veze u orgnaskom pigmentu se raskinu dejstvom sučnevih zraka (npr. mahagoni posle nekog određenoj vremena postane krahk).

Rekli smo da je najviše inhibitora u završnim slojevima, jer su oni prvi na udaru sunca, ali ima ih i u temelju (prvom sloju). Zato i impregnant mora biti za spoljnu upotrebu. On mora da ima u sebi pigmenete neorganskog porekla jer UV zračenje mnogo slabije utiče na neorgnaske pigmete (ne može da ih razlaže). Jedna vrsta neorganskog pigmenta su oksidi gvodja tj. rđe. Proizvođači sa određenim tehnološkim postupcima, na određenim temperaturama drže tu rđu i onda dobijaju crnu boju, oker, različite nijanse crvene i slične varijacije. Odlika pigmenata dobijenih ovim procesom jeste da kroz vreme održavaju konstantnost same boje.

Jedne od tih varijanti su takozvani Bajer feroksi. To su posebna grupa jedinjenja koja se koristi za finija toniranja, za beton, za građevinsku industriju, za drvnu industriju ...

Kada se desi da klijent zahteva neku boju koja nije u standardnom ral sistemu boja, nego zahteva da se boja stolarije slaze sa već postojećim nameštajem ili fasadom, u tom slučaju se mora ručno “vijati” boja, da bi se dobila određena nijansa. Taj deo lakireri posebno ne vole, jer to zahteva da u lakirnici imate sve moguće nijanse boja i sve to još na vodenoj , uljanoj, nitro bazi ... Tada se uvek mora voditi računa da se za lak za spoljnu upotrebu UVEK mešaju boje koje su namenjene za spoljnu upotrebu, jer jedino one u sebi imaju pomenute UV inhibitore.

Postoje univerzalni bajčevi, ali oni koji su za unutrasnju upotebu nikako nisu za spoljašnju. Ako se budu koristili za spolja, već posle godinu dana boja će da izbledi.

Kada se npr. prozori tretiraju lakovima na vodenoj bazi, UV inhibitori se nalaze u temelju (prvom sloju), ali najviše u završnim slojevima, jer su oni prva zaštita od sunca. Zato završni sloj laka kada se gleda ima tu „kremastu“ boju, koja se pri sušenju gubi i postaje prozirna, tako da se kroz nju vidi boja koja se nalazi u prvom sloju.

Primer za gubljenje inhibitora jesu prozori na kući koji su na strani gde ima više sunca i tu će brže da se pojavi taj efekat, a oni koj su sa severne strane do kojih ne dolazi sunce ili ako su ulazna vrata uvučena, zraci nece padati na vrata i ovaj efekat se nece pojavti.

Ako su prozori na južnoj strani (gde ima više sunca), koliko treba da prođe tj. posle koliko godina treba ponovo farbati prozore?

Tu nema nekog pravila. Zavisno od toga sa koje strane je prozor do toga koliko je uništen ozonski omotač nad teritorijom na kojoj se nalazi prozod, tj. koliko UV zračenja dolazi do njega.

Ukoliko je lak kvalitetan i procedura ispoštovana, proizvođači uglavnom daju 5 godina garanciju na lak. Postoje proizvođači koji daju garanciju i do 10 godina na lak, ali je tu „začkoljica” koja je (žargonski rečeno, ali bogami nekada i stvarno) napisana sitnim slovima. Naime, 10 godina garancije na boju će važiti, ali samo ukoliko kupac jednom do dva puta godišnje ručno nanese novi sloj laka na prozor.

Bitno je reči da stepen oštećenja prozora kroz godine dosta zavisi i od same arhitekture prozora. Važno je da površine prozora budu pod kosinom, kako se voda ne bi zadržavala na površinama.

Npr. ukoliko su završni slojevi laka slabo nanešeni ili se koriste lakovi koji u sebi imaju malo UV inhibitora, ti UV inhibitori će biti brzo istrošeni pod UV uticajem i tu dolazi do pukotina na laku. Ako još pri tome imamo donju lajsnu prozora koja nema dovoljan ugao, a preko koje inače prelazi sva voda koja curi niz prozor, tu će se prvo primetiti otpadanje laka.

Da sumiramo

Sunce deluje na lak, istroše se UV inhibitori i kada on površinski oslabi, puca. Ako je arhitektura prozora loša, tu se zadržava voda koja prodire kroz te pukotine i drvo praktično ostaje bez zaštite. Zato je najbitnije da se završni slojevi nanesu više puta i da svaki sloj bude maksimalno debeo. Ovo mogu da izvedu samo dobo uvežbani lakireri, jer je lak u tečnom stanju i curi/klizi sa površine. S toga lakirer uvek nanosi lak na tananoj granici između debelog sloja i proklizavanja.

Kao što vidimo, svaki korak mora da se ispoštuje, ali i pored svih tačaka u procesu koje smo štiklirali, ostaje taj ljudski faktor koji nam određuje, ne samo da li su, već i koliko su, kvalitetno ispunjene sve štiklirane tačke u procesu.