Prepoznavanje poliplasta
Prepoznavanje poliplasta nije lak posao ni za stručnjake u dobro opremljenim laboratorijama. Tip, odnosno grupa poliplasta za majstorisanje u domaćinstvu, određuje se mnogo lakše, uspešnije.
Za ovo ispitivanje potrebna je jedino šibica i, jasno, komad ispitivane materije, pa i izvesna praksa i pažnja pri radu.
Tok ispitivanja
Komad ispitivane materije pažljivo zagrevamo šibicom. Ako se istopi, znači to je termoplast, ako se ne istopi duroplast. Ako sklonimo šibicu, od termoplasta, sledeći dalje sagorevaju: polietilen, polipropilen, polistirol, polimetlen, polimetakrilat, celulozni acetat i nitroceluloza. Plamen se gasi ako imamo: polivinil-hlorid, politetra–fluor-etilen i silikone (slika 1).
SLIKA 1
Od onih koji dalje sagorevaju polietileni imaju mali plavičasti plamen i ugašeni mirišu na sveću, a ako ih dodirnemo, osećamo da su mekši, masniji. Suvlji, krtiji su polipropileni (A), čađavi plamen i sladunjavi miris odaje nam polistirol (B). Nečađavi, bubri, pucketa pri sagorevanju, miriše na sirćetnu kiselinu celulozni acetat (C). Nečađavim plamenom gori, pucketa, miriše na voće polimetilmetakrilat (D). Naglo sagoreva nitro – celuloza.
Od nesagorljivih materija u plamenu bubri, pucketa i miriše na izgorelu vunu poliamid. Rub plamena boji zeleno, miriše na sonu kiselinu polivinilhlorid. Ako se u plamenu malo topi, oduzimajući plamen mlečno bela masa, miriše na kiselinu to je poll-tetra fluoretilen.
Poliplasti koji zagrevanjem ne omekšavaju. Kada oduzlmanjem plamena odaju karakterističan miris bakelita, tada se radi о fenoplastlma. Zagrevanjem pucketa, miriše na amonijak aminoplast. Teško sagoreva, gori sa čađavim plamenom, u plamenu pucketa, raspucava, gašenjem plamena odaje miris voća (sladunjav) poliestar. U plamenu ne pucketa, oduzimanjem šibice, kratko vreme još gori i miriše na izgorelu dlaku epoksi–smola.
Kod poliplasta sa »punilima«, dodatne materije često prekrivaju pravu sliku te je važnije obratiti pažnju na mirise.
Obrada poliplasta
Primenjuju se poznati poduhvati obrade. Razlika između ponašanja metala i poliplasta pri obradi se ogleda najviše u bržem zagrevanju poliplasta i lepljenju na alat. Zato se koriste sporohodni, velikozupčasti alati, koji se uglavnom primenjuju pri obradi drveta. Tako: struganje, rendisanje, brušenje, bušenje, skidanje slojeva. Brušenje se najmanje preporučuje.
Sečenje, izrezivanje raznih oblika, hladno savijanje, radi se na isti način kao što se obrađuju mekani metali (alumlnijum) (slika 2).
SLIKA 2
Potpuno je drugačija topla obrada poliplasta.
Topla obrada poliplasta
Predmeti izrađeni od fenoplasta i aminoplasta, pri izradi toplo formirani, definitivno očvrsnuti, dejstvom toplote više se ne mogu obraditi. Ovi poliplasti (pretežno tekstilni i papirni bakeliti) obrađuju se samo skidanjem strugotina. Termoplasti omekšaju dejstvom toplote, postaju plastični, mogu se formirati i hlađenjem zadržavaju novu formu, oblik. Najčešći termoplasti su tvrdi i omekšani PVC, polimetilmetakrilat (pleksi-staklo), polistirol i celuloid.
Zagrevanje može da bude lokalno ili zagrevanje cele mase. Cilj odlučuje koji ćemo način zagrevanja koristiti.
Načini zagrevanja
1. Ormar za zagrevanje (pećnica za pečenje kolača, mesa). Važno je da poliplast stavljen u rernu sa svih strana jednako zagreva. Pogodan je za zagrevanje ploča, cevi. Temperatura se može kontrolisati živinim termometrom.
2. Zagrejana ploča (rešo). Na kontrolisanoj temperaturi odgovara zagrevanju manjih ploča.
3. Otvoreni plamen (Bunsen lampa, gradski gas, gorionik za lemljenje i sl.) Toplota plamena ovih izvora je uvek viša od toplote potrebne za termičku obradu poliplasta. Njihovo korišćenje zahteva veliko iskustvo i opreznost. Olakšaćemo posao ako produžimo gorionike sa metalnom cevi. Ovakav produžnik onemogućava direktno dejstvo plamena, jer praktično cev napušta samo vreo vazduh, koji se može sa manjom opasnošću koristiti pri lokalnim zagrevanjima (slika 3)
4. Vrelo ulje. Pripremanje uljnih kupatila zahteva veliko iskustvo i opreznost. Treba poznavati tačku paljenja ulja. Treba stalno kontrolisati temperaturu kupatila. Za zagrevanje ulja zabranjeno je koristiti otvoreni plamen. Stalnim zagrevanjem i mešanjem treba izbegavati lokalno zagrevanje. Opasnost od požara je znatna. Sa aspekta stručnjaka za poliplaste ovo je veoma dobra metoda, jer se temperatura lako kontroliše i stalnost njene visine lako reguliše. Ali ako obradu sledi lepljenje, ono je mnogo otežano zbog prisustva uljanog sloja na površinama, koji se teško odstranjuje potpuno.
5. Vreli pesak. Koristi se pri savijanju poliplastnih cevi.
6. Vreli vazduh. Aparat za sušenje kose, kao izvor za topli vazduh, dobro se može primeniti pri lokalnim zagrevanjima.
7. Zagrejani Ienjir. Plamenom ili električnom strujom zagrejani metalni lenjir dobro se koristi pri savijanju poliplastnih ploča. (Slika 3).
SLIKA 3
8. Infracrveni grejači. Stepen korisnog dejstva ovih grejača zavisi od osnovne boje poliplasta i od njihove apsorpcione moći. U ovu grupu grejača možemo uvrstiti i otporničke zagrevne elemente.
Optimalna temperatura obrade pojedinih poliplasta je sledeća: PVC 130-140, pleksi-staklo 145-150, celuloid 100°C. Važno je tačno održavanje temperature, jer dužim zagrevanjem kvarimo strukturu, na primer, PVC-a. Prema iskustvenim podacima, za zagrevanje 1mm debele ploče potrebno je oko 1,5 minut. Takođe je važno da što brže formiramo zagrejanu ploču, zatim da i hlađenje bude što brže. Hlađenje se najlakše izvodi mokrom krpom ili sunđerom.
Savijanje ploča
Savijanje može da se izvodi na jednoj liniji pod raznim uglovima ili u vidu luka na celoj površini ploče. Oba zadatka iziskuju veliku pažnju i različite tehnologije.
Ukoliko je ploča tanja od 1,5 mm, koristimo 2-3 mm debeli metalni lenjir. Jedan kraj lenjira, toplotno izoliran papirom ili azbestnom pločom, fiksiramo između čeljusti mengela, u vodoravnom položaju. Drugi kraj lenjira zagrevamo plamenikom do odgovarajuće temperature. (Vidi sliku 3). Tok izvođenja savijanja je sledeći: liniju savijanja obeležimo masnom olovkom, pa ploču položimo po toj liniji na topli lenjir. Po liniji poliplast omekša. Slabim pritiskom savijamo ploču do željenog ugla, pa u toj poziciji mokrom krpom ili sunđerom hladimo. Ako je ploča deblja nije dovoljno zagrevanje vršiti samo sa jedne strane. U tom slučaju primenjujemo dva lenjira, postavljena paralelno. Lenjir za zagrevanje treba najmanje da bude dvostruke debljine od poliplastne ploče koju savijamo.
Savijanje po celoj površini (plast cilindra) zahteva drugu tehnologiju. Poliplastnu ploču treba u celini zagrevati i u hladnom šablonu (kalupu) hladiti. Ploču možemo zagrevati jednom od ranije navedenih metoda. Materijal šablona može biti: drvo, metal, keramika. Savijanje je jednostavno, poliplast se ne može pokvariti, jer ako nam ne uspe savijanje, ponovnim zagrevanjem omekšamo ploču koja se vraća u svoj prvobitni oblik i postupak možemo ponoviti. Hlađenju treba posvetiti dovoljno vremena, da se ploča u celoj svojoj debljini ohladi potpuno. Pri savijanju imajmo na umu da ploča ne sme ponovo da se zagreje jer se ona vraća ponovo u prvobitan, ravan oblik.
Omekšane PVC-folije, ploče, zbog elastičnosti istih nismo u mogućnosti trajno - na hladno – saviti, te smo prinuđeni primeniti toplo savijanje kao kod tvrdog PVC-a.
Savijanje poliplastnih cevi
Uspeli smo dobro saviti cev onda, ako se prečnik cevi i debljina zida na mestu savijanja samo neznatno menja. Ovaj uslov isključuje mogućnost boranja lakta. Na spoljnjem delu luka, kod savijanja, debljina zida se smanjuje, dok na unutrašnjoj strani dolazi do odebljanja. Što je veći prečnik cevi i debljina zidova, opasnost od boranja je veća. Smanjivanjem ugla savijanja, opasnosti od deformacija se povećavaju. Kod velikih lukova, zagrevamo poliplastnu cev na mestu gde želimo saviti, pomoću vrelog vazduha ili plamena. Potom je na ravnoj ploči ili pomoću uglastog lenjira i savijemo (slika 4, gornji deo).
Za postizanje malih lukova cev treba napuniti vrelim (100°C) peskom, plutenim brašnom ili spiralnom oprugom istog prečnika kao cev koju želimo saviti. Ukoliko koristimo pesak, jedan kraj cevi zatvaramo konusnim čepom, potpuno napunimo peskom i zatvaramo i drugi kraj. Zagrevajući mesto savijanja spolja, sačekamo dok se od sopstvene težine ne stvori odgovarajući luk. Hladimo sa vlažnom krpom ili sunđerom. Ako se zid spolja ohladi, pesak se odmah odstranjuje.
Pri korišćenju plutenog brašna, prethodno zagrevanje izostaje; negativna strana ovakvog punjenja je teže odstranjivanje brašna. Spiralna opruga je najidealnija, međutim, treba nabaviti oprugu sa istim prečnikom, kao što je cev.
Kod cevi iz omekšanog PVC-a, ne možemo govoriti o stvarnom savijanju, nego eventualno o popravljanju profila cevi. Ovo se izvodi zagrevanjem odgovarajućeg mesta do plastičnog stanja, pa zatvaranjem jednog kraja i duvanjem na drugom kraju popravljamo deformisani profil cevi, pa hladimo.
Zavarivanje vrelim vazduhom
Ova se metoda najviše primenjuje kod tvrdog PVC–a, ali se sa uspehom koristi i pri obradi poliamida, pleksi–stakla i omekšanog PVC-a. Kod obrade poliamida umesto vazduha koristi se azot.
Dejstvom vrelog vazduha ploča od tvrdog PVC-a ne postaje tečna, nego dolazeći u testasto stanje, lepi se i zavaruje. Uspešno zavarivanje zavisi od pripremnih radnji, odnosno, kako smo uspeli obraditi krajeve, ivice, rubove ploča ili cevi. Sa jedne strane zavarene ploče obrađujemo sa »V« šavom, a ako želimo sa obe strane da zavarimo, onda pripremamo »X« šav. Ivice formiramo pod uglom od 60°. U nastali zazor dolazi materijal iz šipke za zavarivanje (slika 4, donji deo).
SLIKA 4
Vazduh zagrejan na 200–500°C, najbolje se proizvodi pomoću »pištolja« za zavarivanje. »Pištolj« za zavarivanje je perforirana cev, zagrevana pomoću električne struje ili gasa, preko koje struji vazduh koji se na taj način zagreje.
Ako se koristi električna struja, dovoljno je ugraditi grejno telo od 200 W. Najlakše je koristiti »pištolj« za lemljenje, jer zateva samo malo podešavanje. Vazduh možemo uzeti iz napumpane automobilske gume. Količina upotrebljenog vazduha je relativno velika. lznosi 1500-1800 litara na čas. Dizna za vazduh treba da ima prečnik od oko 3 mm. Materijal štapova za zavarivanje, mora da ima nižu tačku topljenja od materijala ploča koje želimo zavariti. Prečnik štapova je 2-5 mm. Ukoliko ne uspemo nabaviti takve elektrode, možemo pokušati sa odsečenim parčetom od samih ploča koje zavarujemo. Temperaturu vazdušnog mlaza podešavamo tako da ga puštamo na komad papira koji se nalazi udaljen 25 mm. Temperatura odgovara ako papir požuti u roku od 5 sekundi (slika 4).
Varimo od leve ka desnoj strani. U levoj ruci držimo šipku, u desnoj »pištolj«. Šipku držimo uvek vertikalno, pa će vreli vazduh da istopi šipku i obrazuje se var. Sa vrelim vazduhom zagrevamo šav ispred šipke. I pored jednostavnosti, zavarivanje zahteva veliko iskustvo i pažnju. Do debljine ploča od 4 mm, pripremamo V šav, a za deblje ploče X šav.
Kod omekšanog PVC–a način zavarivanja je istovetan, ali pošto je materijal mnogo mekši , istopljenu šipku utiskujemo sa malim točkićem.
Pleksi-staklo, polietilen i poliamid se takođe može na taj način zavariti, ali se u praksi to mnogo ređe dešava.
Sečenje penastih poliplasta (ekspandiranih)
Sečenje se može vršiti ne samo makazama, perorezom, žiletom, nego i užarenom otporničkom žicom. Žicu razapnemo na stolu u toj visini, koja odgovara debljini sloja na koju želimo penastu ploču raseći. Nakon ukopčavanja struje, pritiskamo ploču na užarenu žicu. Žica treba da je 0,17-0,25 mm debela, te da ima 20-24 V napona (slika 5).
SLIKA 5
Lepljenje
Lepljenje je spajanje dva istovetna ili različita materijala pomoću treće supstance: lepila. Lepila se nanose, pretežno u tečnom stanju, na hladne površine. Istovetne poliplaste lepimo sa njihovim rastvaračima tako, da ih namažemo i priljubimo. Posle otparavanja rastvarača površine su zalepljene. Ovakvim, rastvaračkim načinom lepimo:
celuloid sa acetonom,
polistirol sa benzolom,
pleksi–staklo sa hloroformom.
Na tržištu se mogu naći razni proizvodi, lepila, pogodni za lepljenje raznih poliplasta.
Obrada površina poliplasta i njihovo bojenje
Duroplasti, zbog prisustva »punila«, najčešće se teško poliraju. Ukoliko nismo zadovoljni sa površinom, glatkoćom, bojom, celu površinu moramo trljati šmirgl–papirom. Ako riseve ne možemo na taj način otkloniti, namažimo neravnine, greške sa »epokitom«. Posle otvrdnjavanja epokita, ponovo moramo polirati, pa sa nitro-lakom - u željenoj boji - lakirati. Nitro-lak možemo naneti pomoću malih prskalica za kolonjsku vodu ili parfem (Pažnja! Zbog opasnosti od požara raditi pri otvorenom prozoru ili napolju!) Jasno, da nanošenje laka možemo uraditi i četkicama, ali je to mnogo teži posao, teže je postići glatki, jednako debeli sloj laka, bez bora.
Ukoliko nismo zadovoljni sa postignutim sjajem, možemo se pomoći sredstvima koja se nabavljaju, odnosno, koriste pri automobilskoj nezi, mažući površine vodom za poliranje.
Za bojenje providnih poliplasta u alkoholu ili špiritusu rastvorimo željenu boju (koja mora da se rastvara u alkoholu) i zagrejemo do 50°C. Površinu očistimo sa deterdžentom i umočimo u alkoholni rastvor. Iz rastvora će se boja izdvojiti na površinu predmeta. Obojeni sloj je veoma tanak i poliranjem na pojedinim mestima, možemo postići veoma lepe efekte, dezene, šare i sl.
