Majstorisanje hemikalijama i poliplastima
Nekada se hemija smatrala »crnom magijom«, dok se danas sa njom susrećemo na svakom koraku, pa i u domaćinstvu. Poznato nam je da »Crnim bikom« ili drugim deterdžentima lako možemo oprati rublje. Mnogima je poznato da od tetraetilolova raste oktanski broj benzina. Naravno, ta znanja ne čine čoveka hemičarem. Da bi to ipak malo postali, upoznajmo se sa osnovima hemije:
Materija koja se može rastaviti na druge materije, sa različitim osobinama, jednostavnim fizičkim metodama (odabiranjem, prosejavanjem, magnetom itd.) naziva se smešom. Ona, potpuno homogena materija, koja se takvim jednostavnim metodama ne može razložiti na komponente sa različitim osobinama naziva se jedinjenjem.
Jedinjenja su izgrađena od molekula sastavljenih iz elemenata, koji su vezani određenim hemijskim vezama. Ove veze ne dozvoljavaju njihovo jednostavno cepanje. Razaranje, cepanje tih veza iziskuje veće sile, hemijske intervencije. Tada se molekuli raspadaju na elemente atome. Dugo se smatralo da se atomi dalje ne mogu deliti. U našem veku potvrđena je ranija pretpostavka da se atomi sastoje iz još manjih elementarnih čestica koje se međusobno razlikuju kako po veličini tako i po električnom naboju. Najpozitivnije elementarne čestice su pozitivno nabijeni proton, neutralni neutron i negativni elektron.
U svim jedinjenjima od 92 prirodna elementa učestvuje samo 15 do 20 elemenata.
Težinu atoma elemenata merimo na taj način, što ih upoređujemo koliko puta su teži od atoma najlakšeg elementa vodonika (po novijoj definiciji od 1/12 atoma ugljenika.
Nijedan od elemenata ne može da se jedini sa drugim elementom u proizvoljnim, ma kakvim količinama. Mogućnost hemijskog vezivanja vodoničnog atoma smatramo jediničnim. Prema tome, vodonikov atom je jednovalentan. Atom, koji sa jednim vodonikovim atomom gradi jedinjenje takođe je jednovalentan. Ako elemenat vezuje dva, tri, četiri itd. vodonikova atoma onda je on; dvo, tro, četvoro itd. valentan. Osmovalentnost je najveća moguća valentnost jednog elementa. Međutim, postoje elementi sa više valencija оni su promenljive valentnosti.
Glavne grupe jedinjenja su neorganski i organski spojevi. U organskim jedinjenjima se nalazi ugljenik, dok u neorganskim - sa retkim izuzecima - nema ugljenika.
Razlog postojanja velikog broja organskih jedinjenja nalazi se u mogućnosti međusobnog vezivanja ugljenikovih atoma, odnosno u obrazovanju ugljeničnih lanaca. (Naziv organska jedinjenja dolazi zbog ranijeg shvatanja da ih samo živi organizmi mogu proizvesti.)
KISELINE su opasne razorljive supstance koje na koži ili u stomaku izazivaju teške rane, slične opekotinama. Kiseline možemo pomoću lakmus papira lako prepoznati, jer plavi lakmus u kiselini pocrveni. Pri radu sa kiselinama neophodne su zaštitne naočari i gumene rukavice. Ako je i pored opreznosti kap kiseline pala na našu kožu - prvo je treba obrisati suvom krpom, zatim oprati pod tekućom vodom i na kraju tragove kiseline neutralizovati rastvorom soda-bikarbone (slika 1).
SLIKA 1
BAZE su reakcioni proizvodi metalnih oksida sa vodom. Alkalijama se nazivaju baze koje su vodorastvorne i poseduju nagrizajuće dejstvo. Lako se mogu prepoznati, jer njihovim dejstvom crveni lakmus poplavi. Veoma su nagrizajuće supstance. Rane od njih se teško leče, teže od rana prouzrokovanih kiselinama. HTZ propisi su isti kao kod kiselina. Рri ozledi kožu treba prati razblaženom kiselinom (na primer sirćetnom kiselinom).
SOLI nastaju reakcijom baza i kiselina. Manje ili uopšte ne nagrizaju kožu. Pri radu sa solima ipak treba oprezno postupati, jer su neke otrovne.
Hemikalije u domaćinstvima
Odavno je poznato, naročito pri konzerviranju prehrambenih artikala.
Sredstva za konzerviranje mogu se podeliti na:
1. Materije koje istovremeno. daju ukus i konzerviraju artikle: šećer, so, sirće, mast, limunska kiselina, vinska kiselina.
2. Materije za uništavanje mikroorganizama: šalitra, glutaminska kiselina, stipsa, krečno mleko, salicil, benzoeva kiselina i natrijum-benzoat.
3. Pihtijaste materije, boje i začini.
Šećer. Dodavši 55% šećera (šećer =C12H22O11) nekom proizvodu (od šljiva, malina, kajsija, kruška, jabuka) bez dodavanja drugih hemikalija potpuno smo ga konzervirali (slatko). Više od 55% šećera nije preporučljivo dodavati, jer će doći do iskristalizacije šećera. Vrednost manja od 50% šećera ne konzervira. Dodajući šećer kiselim prehrambenim artiklima, treba samo kratko kuvati, jer dolazi do razgradnje šećera.
So. Kuhinjska so (natrijum–hlorid, NaCl) daje takođe ukus a ujedno i konzervira. Sposobnost konzerviranja dolazi usled higroskopnosti soli (upija vlagu). Ako se meso posoli, so veže izvesnu količinu vode ne samo iz mesa nego i iz bakterija i time ih uništava. I ostali mikroorganizmi ne mogu. da opstanu bez vode.
Šalitra. (Kalijum-nitrat, KNO3). Slani, gorki, beli, kristalni prah. Neutralan je. Za konzerviranje 2,5 kg mesa rastvorimo 0,5 grama kalijevog nitrata u 100 g tople vode. Isitnjeno meso kvasimo sa ovim rastvorom. Treba paziti na tačno doziranje, jer u većim količinama kalijeva šalitra je jako gorka i otrovna.
Glutaminska kiselina (amino–pirovinska kiselina, amino-glutarna kiselina, НООС-СН2-СН2–СН(NH)2–СООН je aminokiselina koja se nalazi skoro u svim belančevinama. Koristi se za spravljanje koncentrata raznih juha, čorbi (Podravka, Knorr itd.), odnosno za konzerviranje mesa. Na 1 kg mesa uzima se 5 g rastvorene glutaminske kiseline.
Stipsa (kalijum–aluminijum–sulfat, KAl(SO4)2 se u čistom stanju upotrebljava za konzerviranje, odnosno za očvršćavanje strukture mekšeg voća, povrća, da se ne bi u toku konzerviranja raspalo, razorilo. Za 1 kg voća, odnosno povrća, upotrebljava se 1,4 g stipse.
Krečno mleko. Poseduje identično dejstvo kao stipsa 0,5 kg pečenog kreča rastvorimo u 5 litara vode i pustimo da stoji jednu noć, pažljivo dekantiramo (odlijemo oko 2/3 bistrog rastvora) i u ovom krečnom mleku [Ca(OH)2] kvasimo voće ili povrće do 15-20 minuta i na kraju isperemo toplom vodom.
Limunska kiselina. Limunska kiselina je u biljnom carstvu veoma raširena. Nalazi se skoro u svakom voću (Oksi–propan–trikarbonska kiselina, C6H8O7) Bezmirisni, bezbojni kristali limunske kiseline rastvaraju se u toploj vodl. Na 1 kg voća potrebno je 1 do 2g kiseline.
Vinska kiselina. Bezbojna, bez mirisa (C4H6O6), čija se kalijumova so nalazi u vinu. Dejstvo ove kiseline je slično limunskoj kiselini.
Sirćetna kiselina. Bezbojna, oštrog mirisa, jako kisela nagrizajuća supstanca (СН3СООН). Veliki je neprijatelj plesni i bakterija. Iznad određene koncentracije, u kiseloj sredini, bakterije ne mogu živeti. Zato se veoma često sirćetna kiselina koristi za konzerviranje. U trgovinama se nalazi u različitim koncentracijama (jačinama). Za 1 kg nekog proizvoda dovoljno je oko 2-3 decilitra 10%–nog rastvora sirćetne kiseline. Sirćetna kiselina razara veliki broj metala (gvožđe, aluminijum, bakar, cink). Sa bakrom ili cinkom nastalo jedinjenje sirćetne kiseline je otrovno, te kao ambalaža za sirćetnu kiselinu može da posluži samo posuda od stakla, keramike, emajla plastike ili drveta.
Salicilna kiselina je beli, igličasti, kristalni prah, bez mirisa (C6H4(OH)COOH). Ćelijski je otrov, te uništava bakterije i spore. U većoj količini je otrovna i za čovečiji organizam, te se za konzerviranje koristi u manjim, tačno određenim količinama. Na 1 kg voća maksimalno se dodaje 0,8 g.
Benzoeva kiselina je bela, svilasta, igličasta ili pločasta, kristalna supstanca (Н6С5СООН). Odlično uništava bakterije i spore. U većim količinama takođe štetno deluje na organizam, te na 1 kg proizvoda dodaje se samo 0,5 grama.
Lepila
Veliki broj sintetskih lepila, sve više osvaja tržište. Međutim ne treba da nas prevari naziv »univerzalno lepilo«. Ova lepila su dobra ali nisu univerzalna, samo za neke materije dobro prijanjaju, za neke slabo.
Navešćemo nekoliko najvažnijih lepila, koja se mogu nabaviti na domaćem tržištu, sa napomenom, koji se materijali mogu tim lepilima najbolje lepiti.
Tutkalo, (koštano, kožno) služi za lepljenje papira, drveta, tekstila, celofana, kao i lepljenje ovih na kožu i staklo.
Вenzol је rastvarač polistirola, odnosno njegovo lepilo. Oslm međusobnog slepljivanja polistirolnih ploča, sa benzolom na polistirol lepe se pleksiglas, celuloid i celofan.
Vodeno staklo koristi se za lepljenje stakla i tvrdih materijala, kao bakelita sa tekstilom, papirom, metalima, porculanom i keramikom, odnosno ovih međusobno.
Hloroforrn je rastvarač, odnosno lepilo za pleksi-staklo. Pleksiglas se može lepiti sa hloroformom na staklo, keramlku, porculan, polistirol i celuloid.
Boropor lepi gumu na gumu, gumu na metal, kožu, staklo, porculan, drvo, tekstil. Takođe kožu na metal, slabije na staklo i drvo.
Oho »univerzalno« lepilo se sa uspehom koristi za lepljenje stakla, porculana, drveta, poliplasta, metala.
Risopren (veštački kaučuk) se prvenstveno koristi za lepljenje gume i kože. Za lepljenje linoleuma, podolita, vinaz ploča, parketa na betonu takođe se preporučuje.
Savanol se upotrebljava za lepljenje kože, gume, ultrapasa, tapisona, tekstila, drveta, salonita i pocinčanog lima.
Neostik un »univerzalno« lepilo. Može se koristiti za lepljenje različitih materijala; kože, drveta, gume, tekstila i sl.
Drvofix je lepilo za drvo, drvene ploče (panel, iverica i sl.) stiropora sa drvetom, parketa na drvene podloge i sl.
Teleol (neopren). Lepilo za lepljenje kože, gume, plastičnih masa, tekstila, drveta, PVC podnih obloga ltd.
Krautoxin (Kunstsoff aus der Tube). Dvokomponentno lepilo, kod kojeg se dve komponente prvo izmesaju i potom u roku od pola sata koriste. Lepi metal, kamen, staklo, porculan, termostabilne poliplaste (bakelit) itd.
Epoksi–lepila, kao: ARALDIT (Švajcarska), ЕРON (Shell), EPILOX (Buna-werke), EPORESIT (Mađarska), nalaze se povremeno na tržištu, u obliku praha, paste, štapića, emulzija. Odlična su lepila, naročito pri lepljenju metala sa metalom, odnosno gumom, kožom i sl.
Desmodur, desmoden su poliuretanska lepila, primenjuju se pri lepljenju metala sa gumom, odnosno metala sa metalom.
