Sečenje testerom
Prilikom opisivanja radova na obradi drveta bilo је mnogo reči o postupku rezanja drveta. U suštini, skoro je isti postupak sečenja metala testerom. Testeru držimo u horizontalnom položaju da bi šiljci zubaca hvatali metal (slika 1).
SLIKA 1
Poseban slučaj је presecanje cevi. Ako je testera presekla zid сevi, njeni zupci istovremeno seku dve strane cevi, a ovo često prouzrokuje lomljenje zubaca. Da bi se izbegle ove neprijatnosti, prilikom rada okrećemo cev u mengelama tako da bi testera sekla samo jednu stranu. Ako sečemo cev tankih zidova, u nju stavljamo okruglu drvenu šipku tako da je tesno postavljena uz zidove cevi. Ukoliko su zidovi cevi debljine ispod 1mm, sečenje vršimo malom ručnom testerom za rezbarenje.
Turpijanje
Bravari međusobno još i danas prave šalu na račun učenika na praktičnom radu kada ih pošalju u magacin da traže mast za turpije. Poznato je da su ulje i mast neprijatelji turpija, jer onemogućavaju odvajanje sitnih čestica strugotina. Zadatak ovog alata široke upotrebe je da uz pomoć pritiska svojim zupcima vrši turpijanje i istovremeno skida nepotrebni sloj metala. Ako se ispod sitnih zubaca nalazi mazivo, oni onda ne »grizu«, već kližu po površini predmeta za obradu. Iz ovog sledi da se turpija mora čuvati od masti. Za različitu obradu metalnih površina upotrebljavaju se različite vrste turpija koje se razlikuju po veličini, formi i poprečnom preseku.
Dužina turpija se kreće od 100 do 500 mm, a mogu biti pljosnate, okrugle, poluokrugle, trouglaste i četvorougaone.
Prema načinu ozubljenja, razlikujemo grube, polufine i dvostruko fine turpije. Kada se turpija ishaba, njeni narezi se mogu obnoviti. Takve turpije su jeftinije. Turpija se završava oštrim vrhom koji se ugrađuje u drvenu dršku.
U kućnoj radionici potrebno je imati turpija raznih preseka, npr. pljosnatih, poluokruglih i po jedan komad grube i vrlo fine turpije od 150 mm dužine. Neophodna je još i jedna garnitura turpija sa trojakim ozubljenjem, dužine 120 mm (radne površine turpije): pljosnata, kvadratna, trouglasta, okrugla i nož-turpija. Ove turpije nemaju posebne drvene drške, jer su toliko male i fine da se mogu neposredno hvatati rukama. Nije izlišno da se obezbedi i specijalna turpija za turpijanje mekih metala (aluminijuma, olova).
Kada turpijamo neki predmet, levom rukom hvatamo vrh turpije, a desnom rukom dršku, pritiskajući turpiju povlačimo po istoj ravni i na taj način vršimo turpijanje (slika 2). Radni predmet stavljamo u mengele u visini lakta.
SLIKA 2
Način turpijanja metala se ne razlikuje mnogo od već poznatog načina turpijanja drvnog materijala. Prema potrebi oblikovanja radnog predmeta upotrebljavamo turpije odgovarajućeg profila. Kada turpijamo ivicu predmeta, turpiju držimo u horizontalnom položaju i pod uglom od 45° u odnosu na ivicu čiji je kraj nama bliži idući prema drugom kraju. Oblikovanje ivica usecanja, pod pravim uglom, vršimo nasatično okrenutom pljosnatom turpijom (ravan alata je vodoravna), a skidanje debljih slojeva širim delom ove turpije (slika 2).
Prilikom upotrebe turpije, prostor između zubaca se puni i alat sve manje hvata. Turpiju treba prevući običnom kredom da bi sprečili zapušenje. Prah od krede onemogućava zaglavljivanje metalnih strugotina između zubaca. Ukoliko se to, ipak, desilo, strugotinu ćemo odstraniti mesinganom četkom za turpije. Kada odlažemo turpije nikada ih ne ostavljamo jedne na druge, jer se prilikom trenja narezi upropašćuju. Najbolje je da ih posle upotrebe okačimo tako da drška bude u vertikalnom položaju. Kako ne smemo da ih premazujemo uljem, obrišemo ih i ostavimo na suvom mestu da ne bi korodirale.
Na kraju još samo jedan savet: turpija ne »hvata« čelične alate i tvrde metale. Oni se mogu »slabiti« samo brusnom pločom.
O bušenju
Pod kategorijom ''stolar u kući'' već je detaljno bilo reči i o spiralnim burgijama za bušenje metala, zbog toga ćemo sada ukazati samo na nekoliko radnih operacija.
Treba da obratimo pažnju da tokom bušenja osa burgije ne menja svoj položaj već do kraja ostane u istom položaju kakav je imala na početku bušenja metala. Bušenje rupa lučne ose još ni danas nije izvodljivo pa se često dešava da iskusni majstori ne šalju svoje učenike samo po mazivo za turpije, već i po burgije za bušenje lučnih rupa.
Bušenje ne treba započeti bez prethodnog obeležavanja mesta bušenja obeleživačem - »kirnerom« (slika 3). Prilikom bušenja dublje rupe, burgiju više puta vadimo iz rupe da bismo odstranili strugotinu. Ako se burgija zagreva, hladimo je sapunom koji je rastvoren u vodi, a nikako nekim uljem. Slomljenu burgiju ćemo izvaditi iz rupe, šiljastim kleštima i to okretanjem klešta u suprotnom pravcu od kretanja spiralnog žleba. Ako je burgija probušila radni komad, a slomljeni deo ostao u rupi, možemo je izbiti šiljastim obeleživačem. Tanke spiralne burgije se pod jačim pritiskom vrlo lako lome. Težina bušilice je za njih dovoljno opterećenje. Kod kupovine treba se uveriti da li burgija može da stane u steznu glavu.
SLIKA 3
Kakva će biti bušena rupa mnogo zavisi od prethodne pripreme radnog komada. Zbog toga ćemo prikazati nekoliko radnih operacija prilikom pripreme.
Pre bušenja, bilo kog metala, moramo tačno obeležiti mesto bušenja sa dve linije koje se seku pod pravim uglom. Sredina bušenja se nalazi na tački preseka ovih linija. Najlakše ćemo povući linije ako su one paralelne ivicama radnog predmeta, a to možemo izvesti upotrebom čeličnog ugaonika - nožastog vinkla. Mesta za bušenja koja su jednako udaljena jedno od drugog obeležavamo šestarom za metal, a ne metalnim razmernikom. Obeležimo prva dva mesta bušenja i kroz njih povučemo dužu pravu liniju. Šestarom za metal prenesemo razmak između prve dve tačke na naznačenu liniju. I tako obeležavamo ostala mesta bušenja.
Obeležena mesta produbimo obeleživačem da vrh burgije ne bi klizio. Obeleživač za tačkasto obeležavanje postavimo vrhom na određeno mesto, ali malo nagnuto, pa posle uspravljanja udarimo čekićem na slobodni kraj.
Radna tela, pre bušenja, treba dobro fiksirati. Za ovo se pruža više mogućnosti. Čelični »U« profil se učvršćuje za radni sto pomoću podmetača stepenastog preseka, zavrtnjem ili komadom »U« profila, koji je presečen testerom na odgovarajući način.
Možemo bušiti ivicu pravougaonog čelika - vinkla. Prethodno isturpijamo ivicu vinkla i obeležimo mesto bušenja iglom i priborom za tačkasto obeležavanje što omogućava bušenje ugaonog gvožđa.
SLIKA 4
Za učvršćivanje šipki okruglog preseka vredi napraviti, specijalnu stezaljku od savijenog pljosnatog gvožđa (može i vođica roletni) koje na krajevima ima navoje sa navrtkom (slika 4). Cevi možemo prihvatati uzengijom sa zavrtnjem. Ovaj način nam omogućava ne samo bušenje već i sečenje cevi. Pomeranje ugaonog gvožđa sprečićemo ako u unakrsno sečenom formiranom useku postavimo jedan krak ugaonika. Ako je ugaonik kratak, prihvatamo stezaljkom i bušimo. Kratko pljosnato gvožđe bušimo stežući ga stezaljkom. (slika 5).
SLIKA 5
Rupa ne treba da bude preduboka, ukoliko ne želimo da probušimo radni predmet. Ovo najlakše postižemo ako na burgiju, radi podešavanja dubine rupe, navučemo jedan prsten sa namotajem, tj. pričvrstimo na burgiju dubinski graničnik. Pre bušenja otvora-rupa većeg prečnika (npr. 8 mm) probušimo radni komad burgijom manjeg prečnika (npr. sa prečnikom 4 mm). U ovome deblji uložak neće otpuziti. Otvor za zavrtnje prethodno bušimo uzano, a naknadno za glavu zavrtnja. Ukopavanje glave zavrtnja se vrši sa prethodnim proširenjem i produbljivanjem rupe. Prečnik burgije za produbljivanje rupe treba da bude nešto veći od prečnika glave zavrtnja.
Smeštaj burgija je od velikog uticaja na njihov vek trajanja. Najjednostavnije rešenje za smeštaj burgija je jedna letva veće debljine, na kojoj smo našim burgijama vertikalno probušili mesta za njihov smeštaj (iako ovo bušenje drveta ne koristi ulošku, jedna upotreba ga ne oštećuje).
U tako izbušene rupe, posle čišćenja i finog podmazivanja, uspravno stavljamo burgije valjkastim krajem na dole. Okvir za smeštaj burgija ne sme da se nagne na stranu, već se preporučuje da se letva prišrafi za dno ili stranu police za alat.
Na slici 6 prikazaćemo uglove spiralne burgije koji se primenjuju za različitu vrstu radnog materijala kao i način oblikovanja sečiva i valjkastog dela.
SLIKA 6
